Čuvao sam Tita 35 godina. Svedok sam istorije

U neposrednom Titovom obezbeđenju, od kraja Drugog svetskog rata do predsednikove smrti 1980. godine, bio je svedok istorije. O nekim događajima nikada do sada nije pričao.
I danas je uz Tita, okružen njegovim fotografijama i raznim drugim uspomenama iz tri i po decenije službe predsedniku
I danas je uz Tita, okružen njegovim fotografijama i raznim drugim uspomenama iz tri i po decenije službe predsedniku

Miroslav - Mija Mladenović (88), partizan, pripadnik Gardijske brigade i potpukovnik JNA, rodom iz Kruševca, proveo je u neposrednoj blizini predsednika Josipa Broza Tita tri i po decenije, od 1945. do 1980. godine.

Kao član sportske reprezentacije JNA, sprijateljio se sa Franom Mihalićem, osvajačem srebrne medalje u maratonu na Olimpijadi, i ovaj mu je 1954. godine iz Japana doneo fotoaparat “minoltu”. To će Miji promeniti život, jer pet godina kasnije fotografisanje mu postaje dužnost.

- Nisam ja bio Titov fotograf, već vojnik, gardista, kao i svi drugi, a slikanje druga predsednika za potrebe države i vojske bilo mi je dodatno zaduženje. Od 1959. bio sam stalno uz Tita sa fotoaparatom... Bilo je nekoliko Titovih fotografa koji su ga snimali za novine i druge potrebe. Ali kada ja dam znak, oni odu. Naravno, niko od njih nije smeo da ima kod sebe pištolj.

A ja sam uvek imao pištolj ispod odela na samo nekoliko metara od Tita - priča Mija Mladenović.

Posebno mesto među njegovim uspomenama ima fotografija koju nije on snimio: na njoj su Tito i Mija koji mu uručuje foto-album kao rođendanski poklon, 25. maja 1979. godine.
Miroslav - Mija Mladenović bio je zadužen i za fotografisanje predsednika Tita
Miroslav - Mija Mladenović bio je zadužen i za fotografisanje predsednika Tita

Zbog povrede kičme na treningu džudoa otišao je u penziju 1972. godine, ali je nastavio da obavlja dužnost fotografa do Titove smrti. Poslednje snimke načinio je 8. maja 1980. godine na Titovoj sahrani.

- Iz nekog nerazumnog razloga, snimateljima nije dozvoljeno da zabeleže polaganje sanduka i zatvaranje grobnice, što je kasnije dalo povod za razne zlonamerne špekulacije. A istina je sledeća: na dan sahrane grobnica je zatvorena međusobnim primicanjem dva kamena bloka, koji su iste večeri uklonjeni da bi dizalicom bio postavljen onaj jedan koji i sad stoji i koji je težak preko devet tona - kaže Mija Mladenović.

Napisao je pet knjiga o Titu, Gardijskoj brigadi i obezbeđivanju predsednika SFRJ, a i dalje, uprkos poodmaklim godinama, na laptopu radi na novom rukopisu.

Odan idealima svoje mladosti i Titu, sa toplinom govori o predsedniku. Tako se priseća da mu je u julu 1960. godine, dok je bio na straži na Brionima, prišao Tito.

- Dođe on i kaže: “Zdravo, druže, je li vruće?” “Nije”, kažem ja, a on pređe prstom preko mog oznojenog čela. ”A šta je ovo?”, kaže. Ja ćutim. “I bluza ti je ispod opasača mokra”, kaže on, a ja samo ćutim. Nekoliko dana kasnije iz beogradske vojne zadruge došla su dva krojača i svima nama, bile su dve čete iz oficirskog bataljona, uzeli meru za letnju uniformu za Brione: kratke pantalone i laka košulja, sandale i dokolenice.
Ni danas se ne odvaja od fotoaparata
Ni danas se ne odvaja od fotoaparata

Fotografisao je Hruščova, Brežnjeva, Elizabetu II... sve državnike koji su dolazili kod Tita, ali posebno pamti posetu Ričarda Niksona:

- On sa ženom ide ka Titu i drugarici Jovanki preko dugačkog crvenog tepiha i u jednom trenutku zapne nogom za mesto gde je staza bila nastavljena - i padne koliko je dug! Stvori se neviđeni metež, sto ljudi se tu nađe, i ja snimam sve... Kad sam kasnije uradio slike, vidim još tri Niksona u toj gužvi! Dvojnici! A Tito nikad nije vodio dvojnike...

(blic.rs)