Vezisti VP 1519 Sarajevo "Susret-2010", Morović (VIDEO)

VIDEO:

Drugovi vojnici! Sjećate li se komandi u JNA?

Evo pokušat ću  malo razjasniti komande što se tiče osnovne (strojeve obuke) Prvo što moraš znati da većina komandi ima pripremni i izvršni dio. Uzet ćemo za primjer vod.

Vod-zbor!           - svi vojnici se postrojavaju ispred komandira voda u dvije vrste ako seko nađe iza leđa komandira smije proći samo sa njegove lijeve strane.
Mirno!                 - vojnici zauzimaju uspravan stav, pogled naprijed, (trbuh nutra, prsa van J), srednji prst na šav hlača, pete priljubiti jednu uz drugu(ne lupati petama)
Nadesno ravnaj-se!       - poravnavanje linije voda svi vojnici okreću glavu u desno i ravnaju se po prvom u vrsti koji gleda naprijed. Nakon poravnanja dolazi komanda
Mir-no!                - svi vojnici okreću glavu i pogled prema naprijed. Tu se vidi razlika između komande Mirno i komande Mir-no, prva nema a druga ima pripremni i izvršni dio
Na des-no!         - okret na peti desne i prstima lijeve noge i opet se lijeva noga priljubljuje uz desnu bez lupanja petom.
U-potiljak           - vod se ravna po dubini za dužinu ruke.
Uvijek na des-no nikad na le-vo jer komandir ne smije nikada stajati sa desne strane stroja samo ispred i lijevo od stroja to je zato što je stroj stariji od komandira.

RUSKI ROBOTENK Novo rusko oružje. 800 metaka/minuti dometom na 1000 m (VIDEO)

Rusija je predstavila svoje novo oružje u trci u naoružavanju s NATO - robotski tenk na daljinsko upravljanje koji je razmešten na granici s Poljskom.

Putinov tenk

Video ruskog Ministarstva odbrane na jutjubu pokazuje vojnike iz snaga za strateško upravlanje projektilima kako koriste novi tehnologiju u Kaljiningradu gde je ruski predsednik Vladimir Putin nedavno rasporedio nekoliko projektila Iskander sposobnih da nose nuklearno naoružanje.


Baza naoružanja može biti navođena i može izvoditi određene zadatke i može uništiti mete automatskim i poluautomatskim konstrolnim sistemom.


Platforma M je opremljena optičko-elektronskom i i radio izviđačkim lokatorima koji omogućavaju ruskom robotenku da izvršava borbene zadatke i u mraku a da se ne otkrije.

Mašina će biti korišćena za iziviđanje, postavljanje divnih zavesa ali i za zaštitu projektila zemlja-vazduh S 400 u Kaliningradu.

VIDEO:

(blic.rs)

SVI ATENTATI NA TITA Pokušali da ga likvidiraju više od 50 puta, najviše ga MRZELI RUSI

Na nekadašnjeg predsednika bivše SFRJ Josipa Broza Tita, prema nekim procenama, pokušano je čak više od 50 atentata.

Od tog broja samo su Rusi, odnosno Staljin, pokušali da ga likvidiraju više od 20 puta, a među onima koji se nisu libili bar da probaju bilo je i Amerikanaca, pripadnika Varšavskog pakta, udbaša, četnika...

Međutim, kako se pokazalo, svi oni su bili neuspešni, a Tito je umro prirodnom smrću 1980. godine u KBC u Ljubljani.

Pre nekoliko dana u Americi, tačnije u Finiksu (Arizona) gde je živeo decenijama, preminuo je Radoš Stevlić iz Gornje Gorevnice kod Čačka, koji je decenijama unazad važio za jednog od atentatora na Tita.

U Americi je i odležao 4,5 godine zbog pokušaja atentata na Tita koji, po spostvenom priznanju, nikada nije ni izveo.

Upravo je Stevlić svojevremeno govorio o tome da su srpski emigranti u Americi tri puta pripremali da ubiju predsednika SFRJ.

Propao plan u Meksiko Sitiju

Jedan od pokušaja desio se 1965. godine, tokom Brozove posete Meksiko Sitiju. Navodno su trojica naših ljudi, među kojima Dragiša Kašiković i Nikola Kavaja, bili prerušeni u katoličkog sveštenika i turiste sa fotoaparatima, a zapravo su sa sobom nosili bombe kojima su planirali Titovo ubistvo. Međutim, pokušaj je propao jer je Titu bilo nemoguće prići s obzirom na to da je bio odlično čuvan.

Snajperom na Tita

Jedan od pokušaja atentata desio se u Filadelfiji, takođe tokom Titovog boravka u SAD. Ovoga puta, ponovo je Nikola Kavaja trebalo da bude jedan od izvršilaca, samo što je tada umesto bombe trebalo da koristi snajper.

Ideja je bila da se sačeka da Tito izađe iz aviona i krene pešice ka terminalu. Bio je brisan prostor, i nije trebalo da bude problematično pogoditi ga, međutim Tito uopšte nije izašao iz aviona. Navodno, vrata letelice se uopšte nisu ni otvorila, a avion se samo okrenuo na pisti i ponovo poleteo.

Treći pokušaj propao u Vašingtonu

Po svedočenju Stevlića, on i Stoiljko Kajević su najpre išli u izvidnicu, tražeći mesto gde bi bilo najbolje da se sačeka limuzina Josipa Broza. Kako je svojevremeno ispričao našem dnevnom lisu "Politika", u Americi je običaj da strani državnik odlazi u Belu kuću sa predsednikom i posle razgovora sa njim izlazi i obilazi vrt.

Mislili su, kaže, da je najbolje da ga sačekaju u blizini severozapadnog dela Bele kuće. Sa njima je bio i treći član ekipe, Nikola Kavaja, koji je bio obučen u pilotsku uniformu. Međutim, problem je bio što je Brozova limuzina sa obe strane bila opkoljena policajcima, pa nije bilo nikakvoh mogućnosti da se priđe. Da su zapucali, pobili bi veliki broj ljudi, ali ne i njega pošto je automobil osim što je bio dobro čuvan, bio i blindiran. Zato su odustali i od ovog pokušaja.

Atentat u Dubrovniku

Sve se dešavalo 1950. godine, a o ovom pokušaju ubistva govorio je pre više od deset godina penzionisani general-major JNA Marijan F. Kranjc.

Kako je tada pričao, bezbednosne službe JNA i Maršalat imali su informacije da bi moglo da dođe do atentata, zbog čega je Tito stalno na sebi nosio neprobojni prsluk.

Čitava ideja je "skuvana" u rukovodstvu informbirovske emigracije u Sovjetskom Savezu i Rumuniji. Za atentatora je izabran potpukovnik Branko Rudić, jedan od ličnih Titovih pratilaca, koji je u isto vreme bio i pristalica Informbiroa.

Atentat je trebalo izvršiti vatrenim oružjem, i to i Titovoj rezidenciji u Dubrovniku. Rudić je, navodno, iz neposredne blizine ispalio tri hica pravo u Tita dok je dolazio u radni kabinet iz svoje sobe. Pokušaj je bio bezuspešan, upravo zbog pancira, a Rudić je likvidiran na licu mesta.

Staljin VS Tito

Iako nema zvaničnih podataka, spekuliše se da je Staljin pokušao da ubije Tita čak 22 puta. Jedan je čak bio i "medicinski atentat". Naime, kada 1947. godine odnosi Tita i Staljina više nisu bili tako sjajni, jugoslovnski maršal se razboleo od napada slepog creva, nakon čega je ustanovljeno da mora na operaciju.

Tada je cela jedna soba u Titovoj rezidenciji preuređena u operacionu salu, sa kompletnim medicinskim osobljem, ali su se tu iznenada pojavili i ruski specijalisti, sa porukom da ih je lično Staljin poslao da pomognu. Oni su primljeni, učestvovali su i u operaciji, ali Titu posle toga nije bilo dobro, odnosno rana se zagnojila, pa se pretpostavilo da su medicinski instrumenti kojima je operisan bili "zatrovani".

Druga varijanta ove priče je da su ovi lekari osujećeni u nameri, i da su vraćeni Staljinu u mrtvačkom kovčegu.

Desant na Drvar

Sada već čuvena vojna operacija iz 1944. godine bila je pokušaj nemačkih snaga da zarobe i likvidiraju vrhovnog komadanta maršala Tita, i tako obezglave partizanski pokret.

Iako je u operaciji učestvovao veliki broj ljudi i jedinica, ona nije uspela, jer je Tito sa pratnjom, pripadnicima ruske i britanske misije, pobegao Nemcima "ispred nosa".

Tramvajem na automobil

Još jedan od pokušaja atentata na Tita, koji nije nikada zvanično potvrđen, desio se 1948. godine u Beogradu gde je organizovan nalet tramvaja na njegov automobil.

Planirano, pokušano i izvedeno 75 zavera i atentata

1928-1941 - tri
1941-1945 - 16
1945-1980 - 54

(blic.rs)

Ispovest pilota JNA koji je video NLO

Suad Hamzić bio je pilot Ratnog vazduhoplovstva i Protivvazduhoplovne odbrane Jugoslovenske Narodne Armije. U ispovesti koju ekskluzivno prenosi portal "Tangosix" Suad se priseća nekoliko svojih susreta sa neidentifikovanim letećim objektima i dočarava nam odnos vojske bivše države prema tom fenomenu.

Zvanične vlasti, tačnije njihove kvalifikovane i ovlaštene institucije koje su zadužene za taj fenomen, za takve pojave, po pravilu su uzdržane, nedorečene, neodređene pa i tajanstvene što dodatno otežava svaku racionalnu raspravu o NLO (Nepoznati Leteći Objekti) ili UFO (Unidentified Flying Objects).

I kod nas je ta tema uvek bila nekako na marginama interesovanja javnosti ali i nadležnih državnih institucija. Ipak, povremeno se o njoj govorilo i pisalo a nadležni organi Vojske, konkretno Ratnog vazduhoplovstva nisu mogli ignorisati činjenicu da “nešto” postoji pa su pred kraj 80-ih iz Batajnice prebazirani MiG-ovi u Titograd jer se Jastrebovi i Supergaleb G-4 nisu mogli nositi sa tim neidentifikovanim letilicama koje su se tada učestalo pojavljivale nad južnim Jadranom.

O tome postoje i izjave pilota poput pukovnika Milana Mačeka i general-potpukovnika Blagoja Grahovca u čiji kredibilitet ne treba sumnjati. Da li NLO postoje ili ne bilo je i ostalo spekulativno i pitanje ličnih uverenja, shvatanja ili iskustava. Ja lično sam uveren da oni nisu nikakva optička pojava, fikcija, halucinacija i slično. A evo i odakle moje takvo uverenje.

Prvi put

U proleće 1972. po lepom vremenu, nekako u ranim popodnevnim časovima, u prednjoj kabini aviona NL-12 (MIG-21, dvosed) poleteh na rutinsko izviđanje vremena. U zadnjoj kabini sedeo je zamenik moje 352. izviđačke eskadrile, iskusni pilot, kapetan I klase Stipić Dušan.

Odmah posle poletanja u pravcu 32 sa piste br. 1 aerodroma Bihać, po prelasku sa kanala aerodromske kontrole letenja (AKL) na kanal Oblasne kontrole letenja (ObKL) kotrolor ObKL Janda, kojeg sam več dobro poznavao po glasu i profesionalnom odnosu prema svome poslu, nas upita da li imamo goriva i nekoliko minuta da nešto proverimo. Odgovorih potvrdno jer je vreme za letenje očigledno bilo povoljno za planirane zadatke po planu letenja eskadrile čija će prva smena, tzv. izlaz, poleteti za oko pola sata.

Janda nam zadade kurs prema severozapadu i visinu od 10.000 metara. Imali smo skoro pun rezervoar goriva pa ponovo uključih forsaž i prevedoh avion u strmo penjanje. Na oko 6000 metara i ono malo oblačnosti ostade ispod nas i kada smo postizali zadanu visinu negde iznad Plaškog, napred, malo udesno od pravca našeg leta, na velikoj visini ugledah vrlo bleštavo osvetljen predmet poput velike zvezde srebrenastog sjaja.

Interfonom to saopštih Stipiću. On mi potvrdi da i on vidi isti svetli objekat. Javih to kontroloru ObKL pitajući ga za visinu na kojoj se nalazi taj objekat:

- Nemam podatak o visini. Možete li produžiti penjanje? –

Njegovo pitanje je bilo umesno, profesionalno, jer Janda je znao da smo poleteli po zadatku izviđanja vremena, dakle bez plana da letimo preko 11.000 metara ili brže od Mah 1,6 kada je neophodna, čak životno važna, operema za visinsko letenje, visinsko kompenzaciono odelo VKK i skafanderska kaciga GŠ-3 ili GŠ-6M.

Bili smo toga svesni, veoma svesni, i Stipe i ja:

- Hoćemo li Stipe? – upitah kroz interfon.

- Idemo Hamzo. – čuh Stipičev odgovor.

- Produžavamo ka objektu, jasno ga vidimo, približavamo se. Ovo kao da lebdi. – javih preko radio stanice.

I zaista, blještavi objekat kao da je lebdeo, stajao u mestu ali još uvek visoko, mnogo više od nas. Avion je, na punom forsažu, u blagom uglu penjanja već bio prešao u nadzvučni let brzinom oko 1,1 Mah i popeo na preko 11.000 metara negde iznad Ogulina.

Skrenuh udesno za oko dvadesetak stepeni i usmerih nos aviona pravo ka objektu koji mi je sada bio u vrhu i na sredini prednjeg vetrobranskog stakla kabine. Delovao je mnogo veći, blještaviji i kao da sam nazirao njegov obli oblik ali mu udaljenost i visinu nisam mogao ni približno odrediti jer nisam imao nikakvog orjentira, repera, koji bi mi pomogao u određivanju dimenzija na vedrom tamnoplavom nebu. NL-12 nije bio opremljen radarom koji bi mi pomogao razrešiti dilemu a i Janda se ućutao očigledno zato što nam ni njegova oprema više nije mogla pomoći.

Prolazimo visinu od 13.000 metara, mahmetar pokazuje 1,4. Približavamo se objektu koji je još uvek znatno iznad nas, na 17, 19, možda 22 ili 24.000 metara!? Ali sve smo mu bliže, sve je veći. Pokušavam utvrditi da li je okruglogog ili diskolikog oblika. U momentu taj objekat krenu u suprotnom pravcu, ka zapadu, smanjivao se, intenzitet bleštavila se smanji, ugasi i u sekundi mi nestade iz vidokruga!

Ono što me impresioniralo je što je krećući se brzinom od 4,5 ili 6000 km/h – tu brzinu postigao trenutno! Iz mesta kako bi to rekli u žargonu. Ne, on nije ubrzavao. Taj objekat je krenuo i nestao tom brzinom! Stipe koji je iz zadnje kabine virio između zaglavnika mog katapultnog sedišta i rama kabine je to isto video i u kasnijem razgovoru, dok smo sređivali utiske, to mi potvrdio.

- Ovaj nestade, u trenutku, ka zapadu – javih kontroloru ObKL.

- I meni je nestao sa ekrana. Vaša pozicija je oko 20 km istično od Delnica.

Prenesoh pogled u kabinu. Brzina se približavala podeoku 1,6 Mah, visinomer pokazivao nešto iznad 14.000 metara. Isključih forsaž i povukoh ručicu gasa još unazad, ispustih vazdušne kočnice prevodeći avion u poniranje da se što pre, onako “goli”, bez adekvatne opreme za letenje u tim uslovima, vratimo u zonu bezbednog leta koju smo bili napustili jednoglasnom odlukom da produžimo neplanirano presretanje nepoznatog objekta.

Sletesmo. Malo smo još popričali Stipe i ja o tome jer smo, što smo imali pričati, ispričali još u vazduhu, preko interfona, a nismo ni kolege zamarali pričom o tome što smo videli i doživeli. A niko nas zvanično o tome ništa nije pitao, ni tada, ni kasnije. Nismo čak porazgovarali ni sa kontrolorom ObKL kapetanom Jandom pošto to nije ni bilo predviđeno ili propisano jer svako je od nas samo radio svoj posao.

Drugi susret

Nekoliko meseci kasnije. Bio je lep letnji dan bez i jednog jedinog oblačića na nebu, izvanredna vidljivost. Napravio sam jedan let u prvom izlazu i čekao da napravim još jedan u trećem. Kao i svi koji nemaju šta raditi na stajanci br.1 aerodroma Bihać, sa koje smo taj dan leteli, sedeo sam na sklepanim drvenim klupama tzv. kvadrata koji je od komfora, pored tih nekoliko drvenih klupa imao i jednu česmu koja je strčala iz zemlje na nekad dužem, nakada kraćem komadu vodovodne cevi.

Elem, dangubio sam u kvadratu zajedno sa još nekoliko kolega pilota, desetak tehničara raznih specijalnosti i još toliko vojnika naše 352. izviđačke eskadrile. Ležim na jednoj od tih uskih klupa. Gledam u vedro svetloplavao podnevno nebo iznad aerodroma. Ugledah srebrenasti balon prečnika nešto večeg od jednog metra koji svaki dan tačno u podne meteorolozi sa našeg aerodroma negde sa pozicije južno od sredine piste broj 1 puštaju, prate instrumentima i mere pravce vetra i karakteristike vazdušnih strujanja. Bio je na visini oko 600, možda 700 metara. Pogledah na sat. Još 15-ak minuta pa podne. Meteorolozi malo poranili, nestrpljivi valjda ili nekome netačan sat. Ustadoh sa klupe. Gledam. Našto mi čudno. Meteorološki sondažni balon se ne smanjuje povečavajući visinu kao obično?

- Evo ga NLO - izgovorih ne znajući šta drugo da kažem a da i drugima skrenem pažnju na taj balon koji mi se nekako neuobičajeno ponaša. Koji stoji u mestu, ne penje se, ne smanjuje se do iščezavanja iz vidokruga kada se popne na preko 3.000 – 4.000 metara ili uroni u neki oblak.

Skoro svi pogledaše u nebo. Poče zezanje i komentari poput: NLO, vanzemaljci, mali zeleni ali i najčešća konstatacija da je u pitanju meteorološki balon. Većina se nakon kratkotrajnog gledanja vrati svojim temama razgovora, novinama, šahu, dremkanju ili blejanju a nas nekoliko nastavismo gledati u taj svetli srebrnasti predmet okruglog oblika koji je i dalje lebdeo iznad sredine piste broj 1.

Odjednom, videh potpuno isto što sam video iznad rejona Delnica nekoliko meseci ranije iz kabine MIG-a!

Nepoznati objekat ubrzavši trenutno, bešumno, opet u pravcu zapada, Plitvičkih jezera, u sekundi nestade iz vidokruga! Nas nekoliko koji smo tog momenta gledali u taj objekat se samo zgledasmo. Nismo čak ni komentarisali. Nismo imali šta i o čemu da komentarišemo.

Oni koji taj “start” nisu videli konstatovaše da ih zajebavamo, da se balon, normalno popeo visoko i iščezao iz vidokruga. Ali nekoliko minuta kasnije sa onog položaja aerodromske meteo stanice južno od centra piste poče se uzdizati sondažni meteo balon. Tačno u podne!

Treći, noćni, susret sa NLO

Bilo je to krajem 1973. ili početkom 1974. godine. Leteo sam moj drugi trenažni noćni let po maršruti na visini oko 5000 metara – da ne kažem peglao vazduh.

I bila bi to jedna od onih noći kada kasno dođeš kući i sutradan ti nije ni do čega jer si se probudio u podne ili samo jedan od rutinskih letova da sa ObKL nije rukovodio letenjem Janda isti onaj kapetan I klase koji me nekoliko godina ranije već navodio na NLO. A tog kontrolora kojeg nikada pre ni kasnije nisam lično sreo i upoznao sam veoma cenio, sa razlogom, godinama ga slušajući na kanalu ObKL, sarađujuči s njime.

- Vidra 12 imate li goriva za nekoliko minuta više? – upita me Janda dok sam se na visini oko 5.000 metara iz pravca istoka približavao Karlovcu.

Pogledah stanje goriva iako sam znao da ga za toliko imam viška ili taj utrošak mogu kompenzirati sletanjem iz prave, bez ulaska u krug sa sletanje. Potvrdih to kontroloru. Upravo ugledah svetla Karlovca delimično pokrivenog oblacima na desetak kilometara ispred sebe.

- U redu 12, snizite u tom kursu na 2.500 metara - potvrdih da sam razumeo poruku i malo smanjivši snagu motora počeh snižavanje na naređenu visinu. Nad severnom periferijom Karlovca postigoh zadanu visinu kada mi Janda naredi zaokret ka jugu u kurs oko 200 prema Dugoj Resi. Upravo po preletu tog mesta leteći između oblaka koje sam više osećao nego video, ugledah ispred sebe na daljini od nekoliko kilometara, na mojoj visini, niz svetala kojima sam se brzo približavao. Ispustih vazdušne kočnice ne menjajući snagu motora.

- Vidim svetla. Kao kod putničkog aviona – javih.

- Nema tu ni jednog civila. – čuh odgovor kontrolora koji je sigurno znao šta radi, šta se događa u vazdušnom prostoru jer tada je Oblasna kontrola letenja u Zagrebu, među prvima na jugu Evrope već imala zadejstvovan najmoderniji švedski radarski sistem AS-70 (vojna), tj. “Julija” (civilna oznaka), u sprezi, koja je obezbeđivala potpun nadzor nad vazdušnim prostorom i koordinaciju rada vojnih i civilnih struktura kontrole letenja.

Ne skidajući pogled sa svetlećeg objekta pokušavao sam utvrditi o čemu se radi. Približavajući se objektu ostavih ga namerno malo sa leve strane moje putanje leta da bih ga što bolje osmotrio. Bio sam sve uvereniji da taj objekat nema nikakvu brzinu jer ne menja svoj položaj, ne udaljava se, ne približava se velikom brzinom, ne menja se rakurs, izuzev što mu se ja približavam.

Na trenutak pogledah u kabinu. Videh da letim sa nešto malo iznad 500 km/č pa uvukoh vazdušne kočnice ne menjajuči snagu motora. Približavam se svetlima koja sada vidim jasno. U liniji su, imam utisak u malo povijenoj liniji, ali jarka, prejaka za civilni avion čak i da su svi putnici držali podignute roletnice na prozorima.

Imam utisak da svetla lagano, sporo, menjaju nijansu, boju između svetlo zelene, žute i blago ljubičaste. Osu aviona vodim desno od svetala objekta čiju dimenziju i udaljenost ni prbližno ne mogu da odredim. Tek kada mi je glava bila okrenuta pod 90 stepeni ulevo znao sam da prolazim pored tih svetala ali pojma nisam imao kako daleko od njega 100, 200 ili 300 metra. Nisam imao predstavu kojih dimenzija je taj objekat, koliko duga je ta linija čudnih svetala.

- Šta je ovo? – pitam zbunjeno, tek da nešto kažem, da se javim.

- Ne znam ni ja, vaš kurs za Rakovicu je… produžite na toj visini.

Krećem u levi nagib, u zaokret, zavrćem glavu unazad da još osmatrim taj objekat ali ulećem u oblak. Pogled prenosim u kabinu, na instrumente, postavljam zadani kurs i visinu, podešavam snagu motora da ponovo uspostavim brzinu od 800 km/čas. Radio kompas prebacujem na 5. kanal “RA” – Rakovica koji će me dovesti na tzv. ulazna vrata mog aerodroma na koji slećem nekoliko minuta kasnije.

Niti sam kome pričao a niti me ko pitao šta sam video i doživeo u tom letu. Nisam ni telefonom pozvao Jandu, da ga ne ometam, jer on je još radio svoj posao a ja sam, bar za to veče, svoj završio.

Čudno svetlo

To i nije bio susret već naprosto posmatranje čudnog, jakog svetla koje je nekoliko minuta stajalo negde iznad Petrinje ili Siska oko ponoći u proleće 1975. godine. Nas četiri ili pet pilota posmatralo je to čudno svetlo sa različitih pozicija i visina sa udaljenosti od 50 do 150 kilometara pokušavajuči da mu odredimo poziciju i visinu.

Tu noć leteli smo po zadatcima RTI (Radio tehničkog izviđanja) svako po svome zadatku praktično nad teritorijom 2/3 Jugoslavije.

Vraćao sam se na visini oko 7.000-8.000 metara iz rejona južnog Jadrana i približavajući se Bosanskom Petrovcu kada na severu daleko, vrlo daleko, na visini većoj od moje osmotrih jarko svetlo koje je, imao sam utisak stajalo.

Neko od kolega javi da vidi neobično, jako svetlo. Javi se drugi, pa treći kolega. Javih se i ja saopštivši svoj utisak o poziciji i visini tog objekta, izvora te svetlosti. Bilo je to pravo “goniometrisanje” ali vizuelno, “odokativnom metodom”. Dakle, slobodnom procenom.

Saglasismo se da je to svetlo onih čudnih boja promenjivog tona i nijanse (pri čijem opisu se osećam kao onaj Đura iz sarajevskin Nadrealista) ali i da je visoko preko 15.000 metara, da se ne pomera.

Saglasismo se i da mu je pozicija negde između Siska i Petrinje a jedan kolega je navijao za malo severniju poziciju, bliže Ivanićgradu. I baš kada smo se usaglasili, nakon nekoliko minuta svetlo nestade. Tu noć ja na Oblasnoj kontroli u smeni radio neki kontrolor kojeg ni naša konverzacija, koja se u celini odvijala na njegovom, petom kanalu nije zainteresovala i zaintrigirala da i on pažljivije pogleda u svoje ekrane. Ili bar da javi da on ne vidi ništa .

Posle sletanja malo smo prodiskutovali o utiscima ali su i oni ostali samo naši, potpuno lični.

Zvezde padalice

Ovo i nema veze sa mojom letačkom karijerom ili susretima sa NLO ali ima sa činjenicom da se odnos prema neuobičajenim pojavama na (eks)našem nebu ni do danas nije promenio.

Leti u mojoj kućici kod Kotora kada sam u njoj sam ili kada se familija ili društvo raziđe imam običaj da se zavalim u stolicu i meditiram najčešće gledajući u vedro zvezdano nebo. Ne bojte se, nisam baš romantičan tip da vam pričam o stotinama zvezda padalica koje sam video ili željama koje sam poželeo tada, jer mi to i ne padne na um. Neću vam pričati ni o putanjama satelita koji od pola sata po zalasku sunca pa naredna dva sata možeš gledati kako naprosto špartaju nebeskim prostranstvom iznad nas.

Ono što vam želim ispričati ja da sam u dva navrata prvi put u leto 2008. pa ponovo 2011. video neuobičajenu pojavu na nebu prelepog Bokakotorskog zaliva.

U oba slučaja iznenadno se palilo svetlo izuzetno blještavo, snažnog intenziteta, nekako hladno rekao bih, nestvarno snažno i hladno. Trajalo je oko 2 sekunde i opet se gasilo. U tom trenutku obasjalo bi intenzivnom hladnom svetlošću moj ceo vidokrug a stene iznad Dobrote kao da su se približavale meni bliže, jasnije, svetlije nego usred sunčanog dana. I one su tada delovale nekako svetlije i hladnije.

Sutradan i narednih dana bih osluškivao da li će iko od komšija, turista ili sredstava informisanja spomenuti tu pojavu. Nikada je niko nije spomenuo. Kao da se to i nije dogodilo.

Ispovest Suada Hamzića objavio je portal TangoSix.rs.

Biografija

Suad Hamzić rođen je 16.07.1945. godine u Sarajevu, završio je čuvenu gimnaziju u Mostaru a zatim je u jesen 1963. primljen u Vazduhoplovnu vojnu akademiju. Prvo postavljenje nakon akademije bilo mu je u 352. iae. Leteo je Tanderdžete, Sejbrove i sve verzije aviona MiG-21 koje je JNA imala u naoružanju. Završio je Komandno štabnu akadademiju RV i PVO i 1977. godine poslat je u Veliku Britaniju gde je godinu dana kasnije završio RAF Staff College.

U septembru 1980. godine upućen je u Sjedinjene Američke Države radi evaluacije aviona F-5, tačnije verzije F-5F i F-5E, kao i prototipa izviđačke verzije – RF-5E. Od septembra 1986. do do septembra 1990. godine vršio je dužnost vojnog izaslanika oružanih snaga SFRJ u Turskoj. U penziju je sa činom pukovnika otišao 1993. godine.

TITOVI PODZEMNI GRADOVI od 90 milijardi dolara: Pet ih je ‘sakrio’ u Hrvatskoj!

SFRJ je izgradila 26 objekata ispod zemlje za JNA i Tita, čija se ukupna cijena gradnje procjenjuje na 90 milijardi dolara. To je nekoliko puta više od ukupnog duga SFRJ koji ju je 1983. bacio u bankrot. Dodajte tome i troškove bezbrojnih Titovih rezidencija i vila diljem SFRJ, koje su za održavanje i osoblje koje je brinulo o njima gutale milijarde dolara, njegov vozni park – bio je svjetski rekorder s čak 8 Mercedesa Pullman “diktatorwagena”, od ukupno 428 proizvedenih, privatnog otočja, privatnog broda…

Spomenuti objekt poznat kao ARK je veličine 6.500 kvadrata – otprilike kao golf teren – na dubini od 300 metara, a Oružane snage BiH, koje ne znaju što bi s njim, su ga prepustile Vladi FBiH. Ona isto ne zna što bi s tim spletom tunela, pa ga je odlučila ustupiti na korištenje poduzeću Igman koje je u većinskom vlasništvu vlade. Međutim, vodstvo ove tvrtke ga ne želi.  “Za održavanje ARK-a su potrebna velika financijska sredstva koje ova tvrtka nema”, kaže direktor Igmana Džahid Muradbegović. Mjesečno samo struja i radnici na održavanju koštaju 15.000 maraka (oko 7.500 eura).

No taj supertajni objekt nije niti najveći niti najskuplji podignut kako bi u slučaju atomskog rata služio kao sklonište za Druga Tita i tridesetak najužih suradnika. Dok je narod vozio par-nepar i mučio muku s redukcijama struje, čekao godinama na uvođenje telefona ili asfalt, oko 90 milijardi dolara – prema vojnim podacima, koje je iznio Prvoslav Davinić, bivši ministar obrane SFRJ, je potrošeno na gradnju 26 objekata, građenih od pedesetih do devedesetih godina prošlog stoljeća. “Dok sam ja bio ministar odbrane, Vojska je imala oko 15 tajnih i podzemnih objekata”, rekao je on prije tri godine za beogradske “Večernje novosti”.

Na Dedinju je postojao podzemni komandni centar “Karaš”, pravi podzemni grad za dugotrajni boravak tridesetak ljudi, opremljen svim tadašnjim najmodernijim sustavima za komunikaciju i autonomno održavanje života unutar centra. Po naređenju samog Tita, podzemni objekti JNA građeni su u Srbiji (njih sedam), u BiH (šest), Hrvatskoj (pet), u Sloveniji (tri), u Crnoj Gori (tri) i u Makedoniji (dva). Vis, Kupari, Kumrovec, Konjic, Drvar, Goražde, Han Pijesak, Bugojno i Kumanovo samo su neke od lokacija gdje su građeni tajni gradovi. Večernjak navodi podatke vlade BIH po kojima je gradnja podzemnog centra u Konjicu koštala 4.6 milijardi dolara, no Davinić navodi mnogo veću cifru: 8,5 milijardi.

No i drugi megalomanski podzemni gradovi, oni u Bugojnu i Han Pijesku, propadaju. Onaj u Han pijesku spada među najčuvenije Titove podzemne gradove, iako s 3.000 kvadrata i ne spada među veće, a odande je Ratko Mladić u zadnjem ratu zapovijedao napadima na Hrvate i Bošnjake. “Na tom brdu (Han pijesak) je do 1959. godine živjelo nekoliko srpskih obitelji, 40-ak kuća. Kada je donijeta odluka da se tu zida atomsko sklonište za vojni i državni vrh, rečeno im je da imaju 48 sati da se spakiraju. Vjerujte, niti jedna porodica nije kasnila. To selo je poslije rata obilježeno kao četničko i nije bilo dileme što bi se dogodilo  onima koji odbiju”, rekao je o tom skloništu 82-godišnji lokalni seljak Đoko Kosorić iz Kusača. U tom preko milijardu dolara skupom podzemnog gradu Tito je navodno bio samo jednom, i zadržao se dvadesetak minuta.

Na području Soče, blizu Goražda, se nalazi osjetno veći grad od ovog kod Konjica, koji ima punih 15.000 kvadrata pod zemljom, a gradnja je trajala od neposredno nakon rata pa sve do 1963. Tamo je trebala biti podzemna tvornica oružja u kojoj bi radilo čak 800 ljudi, no to nikad nije ostvareno. Po raspadu Jugoslavije, grad je ostao napušten i propada. U Goraždu razmišljaju o uzgoju šampinjona. General Svetozar Radišić predlaže da se od tih gradova naprave muzeji, no malo je vjerojatno da bi posjet opravdao ulaganja i održavanje. Niti za Titovog “Galeba” koji uredno tone pred Teatrom Fenice u Rijeci nema baš nikakvog interesa.

Možda najveći podzemni grad na prostoru SFRJ je bio Titov podzemni bunker na Visu. Čitav Vis je izbušen mrežama podzemnih prolaza i prostorija, čija je svrha bila zaštita Tita u slučaju napada NATO ili Varšavskog pakta. Zato je građanima i turistima bilo zabranjeno da dolaze na Vis sve do 1992. godine. Radi seo 37 vojnih objekata, uključujući poznatu Titovu pećinu, zatim podzemnu vojnu bolnicu i tunel za sklanjanje ratnih brodova. Glavni tunel dugačak je 500 metara i izlazi na drugu stranu brda. U njemu su bili komanda, spavaonica za mornare i skladište raketa. Danas ti tuneli služe češkim nautičarima koji tamo sidre jedrilice kako ne bi platili vez u marini.

Neki od tih gradova su još aktivni. Ispod srušenog hotelskog kompleksa “Kupari” kod Dubrovnika, namijenjenog ljetovanju vojne vrhuške, izgrađen je podzemni objekt duljine 800 metara. U njemu su navodno kuhinja, vinoteka i soba za sastanke. Navnodno ga još uvijek koristi hrvatsko ministarstvo odbrane. Drugi je onaj kod Kumanova, na Kosovu, a njega koristi američka vojska i NATO snage i pristup njemu je onemogućen. U funkciji je i podzemni aerodrom u Divuljama kod Splita, a neki su pretvoreni u vinske podrume – recimo podzemni objekt ‘Šipčanik’ kod Golubovaca. Ponos jugoslavenskog ratnog zrakoplovstva podzemna, zrakoplovna  baza ‘Željava’ kod Bihaća minirana je i izvan uporabe od 1992. godine.

Projektant ‘Željave’ Dragoslav Sobotka svojedobno je naveo da je ukupna dužina podzemnih tunela galerija i pomoćnih prostorija iznosila 3.500 metara. Objekt je imao četiri ulaza, a planina je skrivala i tri galerije dužine 400, 500 i 350 metara, svaka visine osam i širine 20 metara. U objektu se moglo živjeti potpuno izolirano od svijeta 30 dana, a prostorije u unutrašnjosti razdvajala su pedeset šestora teška pancirna vrata. Ispod vrha Plješivice je bio podzemni radarski centar, a posada je imala čak i dvorane za sport i rekreaciju. Britanskim radarima S-613 dometa većeg od 400 kilometara nadgledan je gotovo cijeli teritorij Italije, Austrije i dobar dio Mađarske. Sobotka kaže da je SFRJ od NATO saveza dobila upute kako se rade podzemni gradovi, u vijreme kad se Tito okrenuo ka Zapadu zbog straha od sovjetske vojne intervencije. “1954. godine, kada sam u sastavu zrakoplovne vojne delegacije na čelu sa tadašnjim zapovjednikom generalom Ulepićem bio u posjeti ratnom zrakoplovstvu Švedske, s njihovim vojnim stručnjacima vođeni su razgovori o elementima zaštite podzemnih objekata od efekata udarnih valova izazvanih klasičnim i nuklearnim napadima”, rekao je Sobotka.

Te tajne tvrđave su postale uzor po kom su Titovi nesvrstani prijatelji Sadam Hussein, car Haile Selassie  i pukovnik Muammar el Gaddafi uz pomoć jugoslovenske građevne operative, koja je s takvim poslovima imala iskustva, gradili svoja podzemna utočišta. 

Oružje moćnije od atomske bombe postoji i čuva se duboko ispod zemlje!

Sama vlada SAD-a svrstava preko 500 miliona dokumentovanih stranica svake godine. Kako da se išta zna o tome šta se dešava na našoj planeti ako je toliko informacija skriveno od javnosti?

“Prema našim najboljm procenama više od polovine svih američkih državnih zapisa su klasifikovana. To znači da se najveći deo naše istorije krije i čuva u tajnosti” kazao je Ričard Dolan, američki autor dve knjige u kojima govori o NLO i nacionalnoj bezbednosti u SAD.

SAD ima istoriju vladinih agencija koje postoje u tajnosti. Nacionalna agencija za bezbednost (NSA) je osnovana 1952. a njeno postojanje je skrivano sve do sredine 1960. Još tajanstvenija je Nacionalna Izviđačka kancelarija koja je osnovana 1960., ali je ostala potpuno u tajnosti 30 godina.

Nešto više o tome smo mogli saznati od Edvarda Snoudena, bivšeg obaveštajca koji je želeo da rasvetli neke svetske tajne. Ovo je svet pun „Specijalnih Pristupa programima“ (SAP) koji prilaže trilione dolara svake godine za obavljanje poslova a da javnost ništa ne zna. Ovi programi nisu poznati javnosti, ali oni zaista postoje i nazivaju se “Duboki crni programi”.

Senat ih je u izveštaju 1997. opisao kao toliko osetljive da su izuzeti od obaveze davanja bilo kakvih izveštaja na Kongresu. Jedan aspekt ovih programa su razvoj dubokih podzemnih vojnih baza koje idu i do nekoliko kilometara ispod zemlje.

Već znamo za neke podzemne objekte koje postoje. Uzmimo na primer švedski podzemni vojni objekat na ostrvu Musko. To je velika pomorska baza sagrađena ispod planine. Samo bolnica u tom objektu ima oko 1.000 ležajeva. Prilikom izgradnje oko 1,5 miliona tona kamenja je uklonjeno a podzemni objekat je držan visoko u tajnosti i nije mnogo toga bilo poznato javnosti.

“Vojna korist u izgradnji podzemnih baza je očigledna. Sećam se pre mnogo godina proučavajući pitanja u kontekstu Hladnog rata i američke vojne strategije tokom 1950. – ih, motivisan strahom od sovjetskih raketa, koje bi pogodile američke gradove, vojni planeri su prepoznali vrednost sigurnih objekata pod zemljom.”- rekao je Ričard Dolan.

1987. zamenik direktora za inženjering i izgradnju je održao govor na konferenciji pod nazivom “Podzemni objekti za odbranu” gde kaže:

“Posle Drugog svetskog rata, politički i ekonomski faktori promenili su sliku podzemnih gradnji i izazvali ponovni interes kod korporacija za inženjering koje bi se uključile u izgradnju konstrukcija nekih vrlo kompleksnih i interesantnih vojnih projekata.”

Postoje dokumenti koji govore o dubokim podzemnim komandnim centrima koji su izgrađeni daleko ispod površine kao što je bilo nekad tokom Drugog svetskog rata. Dokumenta pokazuju da je vojska razmatrala izgradnju ogromne podzemne šupljine, 4000 metara, duboke ispod Kineskog jezera još 1964. godine.

Poznato je da su Sjedinjene Države i Sovjetski Savez stvorili podršku za ogromnu infrastrukturu ofanzivnih i defanzivnih oružja tokom Hladnog rata. Ova infrastruktura uključuje objekte za razvoj, testiranje, skladištenje i proizvodnju oružja. Tu je bila baza komunikacionih i komandnih centara.

podzemni-grad-lavirint-tunel

Svetski najistaknutiji istraživač podzemnih vojnih baza, dr Ričard Sauder, napisao je interesantnu priču u svojoj knjizi: “Kao što se dešava, nakon što sam održao javnu tribinu, prišao mi je čovek koji je bio u uniformi Američke mornarice. Ćaskali smo neko vreme i kada je pomenuo da je proveo neko vreme na Kineskom jezeru, sav sam se pretvorio u uvo. Pitao sam ga da li postoji podzemni objekat u Kineskom jezeru.

On je rekao da zaista postoji i da je impresivno veliko i duboko. Pitao sam ga da li je ikada bio u njemu, a on je rekao da je bio ali ne do najdubljih nivoa. Pitao sam ga koliko je dubok najdublji deo produžetka. On me je pogledao i rekao trezveno, veoma tiho “Ide jedan kilometar duboko”. Onda sam ga pitao šta podzemna baza sadrži, a on je odgovorio: ”Oružje”. Pitao sam ga: ”Kakvo oružje?” a on je odgovorio: “Oružje moćnije od nuklearnog oružja”.

Prvi Top Sikret memorandum o dubokom podzemnom centru je izdao Robert Meknamara, 7. novembra 1963. iz kancelarije sekretara odbrane, na sastanku koji je održan neposredno pre ubistva Kenedija.

U tom dopisu Meknamara razmatra temu Nacionalnog podzemnog komandnog centra. Međutim, samo što su ugovorili sastanak desilo se tragično ubistvo Kenedija.

Drugi memorandum je izdat povodom nacionalnog komandnog centra koji će biti oko 3.500 metara pod zemljom u Vašingtonu. Memorandum takođe pominje lift ispod Stejt departmenta i Bele kuće koji se spušta 3.500 metara, velikom brzinom, horizontalnim tunelom do glavnog objekta. Postavlja se pitanje koji tip tehnologije je bio dostupan na raspolaganju da bi se završio ovakav projekat, budući da govorimo o 1960.-oj godini?

Realnost dubokih podzemnih vojnih baza je izuzetno fascinantna. Postoji ogromna količina dokaza koja potvrđuje njihovo postojanje. Vojne tajne baze su obično stavljane u kontekst teorije zavere. Ne tako davno, Ministarstvo odbrane je i zvanično skunulo oznaku tajnosti postojanja Oblasti 51.

Oblast 51

Postoje stotine vojnih baza i podzemnih vojnih baza širom sveta. Taj fenomen najbolje dokumentuje dr Ričard Sauder u svojim delima gde nastavlja da ilustruje tehnologiju baza pod okeanima. Sledeće pitanje je šta se dešava u podzemnim vojnim objektima?

Mi znamo da vojska radi na kapacitetima odbrane i pretpostavlja se da će u tajne projekte biti uključeni i oni koji se tiču NLO i vanzemaljaca.

Britanski autor bestselera i istraživač Timoti Gud, napisao je nekoliko knjiga koji se bave pitanjem moguće vanzemaljske interakcije sa Zemljom. Zatim istoričar i istraživač NLO Ričard Dolan. Obojica su nagovestili da su bili upoznati sa nekim veoma zanimljivim informacijama u nekim od svojih knjiga.

Dolan priča o iskustvu koje je imao sa političarima duboko u vojnoj bazi te je rekao da su ET i NLO samo vrh ledenog brega kada je reč o informacijama koje su skrivene od javnosti.

Ja sam imao dva lična susreta sa kanadskim vojnim kadrom. Jedan od njih je bio iz Obalske straže veterana i lično mi je rekao da, ako želim da znam nešto o vanzemaljcima, da dođem da radim za njih i da ću moći lično da ih pitam. To je nešto što ću pamtiti ceo život.

Drugi slučaj je bio bizaran. Naišao sam na jednog visokog kanadskog oficira Vazduhoplovnih snaga, i imao kratak razgovor sa njim. On me je doveo do NLO. Odmah se okrenuo i otišao od mene. Sat vremena kasnije na potpuno drugoj lokaciji, prošao je pored mene a da me nije ni pogledao ni prepoznao u pratnji dvojice muškaraca u odelima.

ARK- Atomska Ratna Komanda Konjic

“Kada sam u martu 1979. godine potpisao svecanu obavezu o cuvanju drzavne tajne, nisam ni slutio da ce u dubini sebe vise od 13 godina morati potiskivati najvecu tajnu Jugoslavije. Tajnu koja ce mi sustinski obiljeziti i iz temelja promijeniti zivot.” 

Ovim rijecima poceo je svoju pricu Serif Gabovica, penzionisani pukovnik Vojske Federacije BiH, rukovodilac smjene u podzemnom objektu ARK (Atomska Ratna Komanda) nedaleko od Konjica. 

Grabovica je, kao tridesetogodisnji perspektivni vojni policajac bivse JNA, 1979. godine prekomandovan u podzemni vojni objekat, kojeg su Titovi partizani u bosanskohercegovackim planinama dubili punih 26 godina. 

Vise od 3.000 metara kvadratnih savremenog bunkera duboko u utrobi planine Prenj je u slucaju izbijanja 3. svjetskog rata, nuklaernog prepucavanja istocnog i zapadnog bloka u kojem bi prema mracnim scenarijima Jugoslavija bila kolateralna steta ili neke trece nepodopstine trebao sluziti kao sigurno utociste marsalu i njegovoj sviti. 

NI ZENA NIJE ZNALA 

“Bunker, hvala bogu, nikad nije posluzio svojoj svrsi mada smo uvijek bili spremni primiti Tita i Vrhovni stab. Trinaest punih godina sam proveo, a da ni supruzi nisam kazao koji objekat obezbjedjujem i sta mi je opis radnog mjesta. Sve sto je znala jeste da radim u Konjicu. Doduse, prijateljima i porodici mozda i nije bilo interesantno cime se bavim, jer nisu ni slutili da, umjesto puske, duzim vojni bunker basnoslovne vrijednosti. Za postojanje i namjenu ovog objekta znalo je samo desetak generala u Jugoslaviji i nas 15 koji smo radili na opsluzivanju bunkera”, kaze Grabovica i tvrdi da nikad nije dosao u iskusenje da nekome oda namjenu objekta u koji su gradjani Jugoslavije odvojili oko 4,5 milijardi americkih dolara. 

“Od zavrsetka osmog razreda ponosno sam sluzio u Jugoslovenskoj narodnoj armiji. Vojska je mene odgojila, napravila od mene covjeka i jednostavno nije postojala ni minimalna mogucnost da izdam i prevarim sistem kojem sam bezgranicno vjerovao”, dodaje Grabovica. 

Pred pocetak izbijanja proteklog rata u Bosni i Hercegovini Grabovica je, kako kaze, uvidio da JNA vise nije vojska cijim se idealima divio. 

General Milutin Kukanjac, tadasnji komandant 7. armijske oblasti JNA, naredio je u noci izmedju 7. i 8. maja 1992. godine da se unisti objekat ARK. 

“Unisti sve sto ne mozes ponijeti”, glasilo je naredjenje koje je trebalo aktivirati 4.500 kilograma trotila koji je vec bio postavljen u bunkeru i koji bi ovo sigurnosno cudo i neimarsko umijece trebalo pretvoriti u obicne rupe u brdu. 

“Kao rukovodilac objekta otisao sam na Koran na Pale, uzeo eksploziv i postavio ga na strateske tacke u objektu. Prilikom napada Teritorijalne odbrane na kompletan vojni kompleks u Ljutoj svi clanovi JNA su se sklonili u bunker. Kroz jedan od tajnih izlaza trebali smo se evakuisati i sa okolnih brda aktivirati eksploziv. Prilikom panicnog povlacenja uspio sam pokidati zice kojim je trebao biti aktiviran eksploziv tako da nista nije odletjelo u zrak”, kaze Grabovica isticuci da, osim njemu, u spasavanju objekta velike zasluge pripadaju i Rajku Andricu, radniku na odrzavanju koji je bio potcinjen Grabovici. 

“ZIVIO SAM KAO DZEJMS BOND” 

Iako izgleda da je demontiranje eksploziva bilo jednostavno Serif tvrdi da i u najvecim spijunskim filmovima nije vidio ono sto je on prozivljavao u aprilu i maju 1992. godine. 

“Iako u 13 godina nikad nisam otkrio postojanje objekta, tih mjesec dana sam zivio kao Dzejms Bond. Oficiri s kojima sam radio u ARK-u smatrali su me odanim idealima i komandama JNA. U Konjicu sam vazio za najveceg izdajnika BiH. Ja sam u medjuvremenu tajno dosao u Sarajevo i stavio se na raspolaganje vodecim ljudima Teritorijale odbrane koji su mi savjetovali da im se pridruzim. Kada sam im dao male naznake kakva je vrijednost u mojim rukama, nisu mogli da povjeruju. Ostavili su me u ARK-u i tih mjesec dana igrao sam dvostruku igru koja se zavrsila sretno po sve. Sluzbenici i oficiri iz ARK -a su se evakuisali, objekat je ostao neostecen dok smo Rajko i ja ostali zivi i kada se sve saznalo postali heroji i legende Konjica”, prica Grabovica u kojeg ni nakon rastanka i spasavanja objekta oficiri JNA i nadredjeni nikad nisu posumnjali. 

“Vjerovali su mi slijepo i mislim da ih nisam iznevjerio. Nikada ne bih ugrozio nihove zivote. Ali jednostavno, i pored komande nisam mogao unistiti mjesto gdje sam proveo najbolje godine zivota i trud vise generacija unistiti zbog komande suludih glavesina”, kazao je Grabovica. 

Kada je poceo rat, Armija Bosne i Hercegovine ga je imenovala za komandanta objekta. Grabovica tvrdi da je nakon spasavanja bunkera od JNA u ratu svakodnevno spasavao objekat od manjih katastrofa. 

“Uzas. Svako je htio ovo raskrcmiti. Dodje mi lokalni komandant i kaze hocu Titov sto u svoju kancelariju, neko drugi trazi agregat, i tako u nedogled. Srecom, sve se preguralo i Rajko i ja smo ponosni da smo casno cuvali sto nam je povjereno i predali objekat gradjanima Bosne i Hercegovine”, zavrsava Grabovica. 

Bunker ARK 

Podzemni bunker ARK , vojnog naziva “D-O” bivsa Jugoslovenska narodna armija (JNA) gradila je od 1953. do 1979. godine. Za izgradnju ovog podzemnog zdanja, koje omogucava da 350 ljudi normalno zivi u utrobi zemlje neograniceno vrijeme, ulozeno je 4,5 milijardi americih dolara. JNA je vise novca dala samo za aerodrom “Zeljava” kod Bihaca, te splitski vojnu luku. Novcem ulozenim u bunker mogao se sagraditi gotovo cijeli koridor 5c, za koji danas BiH nema novca. 

Objekat je otporan na nuklearni udar od 25 kilotona. Bomba bacena na Hirosimu imala je snagu od nekoliko kilotona. 

Sastoji se od tri dijela. Tri vanjske kuce, koje nalikuju na vece vikendice, samo su kamuflaza za ulaze u tri tunela koji vode u unutrasnji zasticeni dio, koji se sastoji od 12 velikih blokova. 

Posebna klima omogucava da temperatura u objektu uvijek iznosi 22 stepena Celzijusa. Bunker ima svoj vodovod, agregat, filtere za zrak, i sve ostalo potrebno za zivot 200 metara ispod zemlje. Radio-relejni centri koji su bili smjesteni na okolnim vrhovima Kiser i Zlatar sluzili su kao veza bunkera sa ostatkom svijeta. 

“Pod zemljom se nalazilo tijelo, dok su na okolnim brdima bila osjetila i glava ovog objekta. Nikad, pa ni u ratu komunikacije nisu bile prekinute”, kazao je Grabovica. 

Davud Muminovic 

Nezavisne novine 

Aerodrom Željava - ENIGMA JNA !

Aerodrom se nalazio na nadmorskoj visini od 330 metara, a ceo plato dužine 15 km i širine 5 km je bio ispresečen vrtačama i zajedno sa planinom Plješevicom podsećao na gigantski nosač aviona, čijim je centrom poput jarbola dominirao radar sa vrha planine. 

A kako je počelo...? 

Kako je nastao jedan od najvažnijih vojnih objekata Jugoslavije – aerodrom „Željava“ kraj Bihaća. 

U potrazi za najmeritornijim i najkompetentnijim odgovorom na ovo pitanje dospela sam najautentičnije ličnosti, do samog glavnog projektanta građevinskog dela i vodećeg projektanta kompleksa podzemnih objekata aerodroma „Željava“ – 85-godišnjaka, diplomiranog inženjera Dragoslava Sobotke; inače svojevremeno jedriličara sa A, B i C ispitom, motornog pilota, sekretara Akademskog aerokluba do II. svetskog rata, organizatora i stručnog konsultanta na vazduhoplovnoj izložbi 1938. godine na starom Sajmištu u Beogradu, sekretara već legendarne Jedriličarske škole na Zlatiboru pre II. svetskog rata (učesnika NOR-a, pukovnika u penziji), čije sam kazivanje u celosti zebeležila: 

„Moje zapoznavanje sa specijalnim zaštitnim objektima podzemnog tipa za potrbe Ratnog vazduhoplovstva datira od 1954. Godine, kada sam u sastavu vazduhoplovne vojne delegacije na čelu sa tadašnjem komandantom generalom Z. Ulepićem bio u poseti ratnom vazduhoplovstvu Švedske. Tada smo, između ostalog, pregledali jedan podzemni objekat stariejeg tipa za smeštaj aviona sa potrebnim prostorijama i instalacijama za mirnodopske i ratne potrebe, jedan podzemni rezervoar klasičnog tipa, skladištenje goriva i  podzemnu fabriku oružja „Bofors“. 

Sem toga, sa njihovim vojnim stručnjacima su vođeni razgovori o raznim elementima zaštite podzemnih objekata od efekata udarnih talasa izazvanih klasičnim i nuklearnim napadnim sredstvima. 

Komanda našeg Ratnog vazduhoplovstva je 1955. godine formirala komisiju koja je, razmotrivši taktičko-tehničke uslove, predložila izradu projektnog programa i projektne dokumentacije za jedan objekat od budućeg podzemnog kompleksa na vojnom aerodromu „Željava“ kraj Bihaća.Za glavnog i vodećeg projektanta u Birou za specijalno projektovanje Građevinske uprave JNA sam određen ja – dipl.ing. Dragolav Sabotka. 

Podzemni objekat je bio predviđen za smeštaj dve do tri pojačane eskadrile aviona lovačke avija-cije (sa dodatnim prostorom za regla-ment dva aviona) sa potrebnim prosto-rijama za komandu, pilote, vazduho-plovno-tehničku službu, vazduho-plovno-tehnička sredstva, municiju, gorivo, tehničku i pijaću vodu, sanitarije i rezervni izvor 

električne energije. Tokom izrade glavnog projekta investitor je zahtevao, da se u okviru prvobitnog objekta izrade još tri, i to: za smeštaj povećanog broja aviona tj. jednog lovačko-avijacijskog puka (lap) sastava 3 - 5 eskadrila i kompletnog osoblja uz povećanje komfora u odnosu na raniji projekat, uređaja i službi potrebnih za obezbeđenje života, rada i borbenih dejstava lap-a u uslovima klasičnog i nuklearnog rata – ujedno bi služili i kao novi izlaz i za aerodromsku kontrolu letenja (povezana liftom i šahtom s unutrašnjošću objekta) sa meteo-stanicom. 

Objekat je lociran u podnožju planine Plješevice na istočnoj padini (prema Bihaću), morfološki vrlo povoljnoj sa prirodnim uvalama za ulaze i sa grebenima koji ih razdvajaju. Masiv je sastavljen od kraških krečnjaka sa dosta prlina, pukotina i špilja i većim brojem izvorišta (curkova) različitog intenziteta. Tokom izgradnje objekta angažovani su i speleolozi za snimanje špilja radi njihovog premašćavanja specijalnim konstrukcijama od armiranog betona. Veću poteškoću su predsavljale špilje, koje su zahvatale ceo profil galerije po dužini, širini i visini i do 20 m pri dnu otvora.Tri glavne podzemne galerije za smeštaj 58 aviona su međusobno povezane u obliku slova M sa produženim srednjim krakom za reglament, odnosno za pregled i opravku dva aviona i dodatnom galerijom sa strane svodastog se oblika sa vertikalnim oporcima širine 15,40 m pri dnu i visine u temenu oko 10 m. Njihov slobodan profil je podešen prema dimenzijama aviona koje je dao investitor. Na prodorima galerije visina je povećana za 2 m. Ostale prostorije za razne namere i hodnici, izuzev kupole objekta, širine su 3 - 12 m. 

Ukupna dužina podzemnih tunela (galerija i pomoćnih prostorija) je iznosila 3500 metara. 

Kompletan objekat ima 4 ulaza-izlaza, od kojih se srednji prvobitnog objekta koristi kao ulaz za avione i ljudstvo (u slučaju napada preko ustave i degazacione komore), a ostala 3 se koriste za izlaz aviona. Svi su oni rulnim stazama povezani sa dve glavne poletno-sletne piste. Avioni su se unutar objekta razmeštali elektroakumulatorskim trgljačima, a izvan objekta do i od PSS su se kretali na sopstveni pogon. 

Svako mesto za parkiranje aviona je imalo istakać za punjenje aviona mlaznim gorivom. Predviđeni su svi životni i radni uslovi za namensko korisćenje objekta sa potpunom autonomijom za 30 dana; električna, vodovodna i kanalizaciona mreža; dve rezervne dizel-električne centrale (jedna od 1000 kVA i druga od 625 kVA), skladišta ubojnih sredstava i rezervnih delova, skladište dizel i avionskog goriva sa razvodnom instalacijom po galerijama; prostor za dekontaminaciju aviona; 13 klima-komora sa specijalno zaštićenim ventilacionim šahtovima (koji ujedno služe i kao rezervni izlaz na površinu terena), a postojali su i šahtovi za odpadni vazduh i za izduvne gasove agregata, kao i za instalaciju pogonskog goriva; protivpožarni sistem; stanica za dopunavanje avionskih i zemaljskih akumulatora; kuhinjsko-trpezarijski blok; ambulanta; spavaonice... 

Prostorije u unutrašnosti objekta su bile sa 56 teških pancirskih vrata. Za signalizaciju, a u cilju praćenja i regulišanja kretanja i prilazima objektu, kao i u samom objektu, i za druge potrebe, objekat je bio opremljen odgovarajućim signalnim uređajima i ozvićen zvućnicima povezanim u 10 zvućnih krugova. 

Ovde je prvi puta kod nas, a zu predhodno provedena ispitivanja u institutu „Jaroslav Ćerni“, primenjen tzv. „aqua-sistem“ za skladištenje mlaznog goriva na vodenom jastuku u 5 cilindričnih čeličnih rezervoara (svaki kapaciteta po 100 tona goriva), što je od posebnog značaja za bezbednost objekta od mogućeg požara i eksplozije. Otvor za osmatranje na prostoriji za kontrolu letenja je zaštićena posebnim čeličnim kupolom za zaštitu od direktnih pogodaka mitrljeskih zrna i bliskih pogodaka raketi i bombi. 

Objekat u celini je zaštićen od svih kalibara konvencionalnih napadnih sredstava i od prizemne nuklearne eksplozije jačine 20 kT. Razmak između ulaza-izlaza je projektovan tako, da je sprečeno istovremeno uništenje dva ulaza-izlaza, čemu doprinosi konfiguracija padine. Za smanjenje natpritiska udarnog talasa u ulaznim-izlaznim delovima podzemnog objekta predviđene su specijalne armirano-betonske dijafragme sve do teških armirano-betonskih vrata na početku glavnih galerija, a same dijafragme su dimenzionisane prema avionima. Teška armirano-betonska vrata su smeštena u zasednim nišama sa strane galerija, u njih su ugrađeni protivudarni ventili, a sama vrata se zatvaraju na ručni i električni pogon. Temperatura i vlažnost su idealne, dok je u galerijama za avione i u nekim skladištima temperatura snižena do 18 °C iz praktičnih i ekonomskih razloga. 

Po svojim konstrukcijskim osobinama i uređajima kojim je bio opremljen podzemni objekat je obezbeđivao: 

x    potpuna autonomnost jedinica koja u njemu bazira, 

x    sigurnost i neprekidnost komandovanja borbenim dejstvima lovačke i izviđačke avijacije, 

x    neometano vazduhoplovno-tehničko održavanje lap-a i pri uslovima intenzivnog dejstva neprijateljske avijacije, 

x    normalne uslove za bezbedan život letačkog i tehničkog sastava, kao i drugog ljudstva u neposrednoj blizini           razmeštajne prostorije svojih jedinica. 

Navedene osovine objekta su obezbeđivale vrlo visok itenzitet pripremanja jedinica za borbena dejstva i maksimalno moguće naprezanje lovačke avijacije. 

Konfiguracija planine Plješavice, a naročito njenog vrha, pružila je dobru mogičnost za protivvazdušnu zaštitu podzemnog objekta, kao i čitavog aerodroma. Treba naglasiti, da je kod izgradnje ovih objekata, prvi put primenjen i novi sistem podgrađe ankerima i špricanim betonom sa i bez čelične mreže, a po potrebi i sa čeličnim remenatama, koji se kasnije koriste bilo kao nosiva obloga, bilo kao njen satavni deo, a sve o zavisnosti vrste i kvaliteta stenske mase. Takođe je prvi put primenjen sistem zahvatanja i sprovođenja curkova vode i vlažnih mesta kanalom ispod podne površine. A od svih uređaja ugrađenih u podzemnom objektu impozantnih 95% je bilo proizvedeno u domaćnim fabrikama tadašnje SFRJ.

Aerodrom je građen do 1968. Godine, kada je svečano otvoren i pušten u rad. Samo je nedostatak finansijskih sredstava odugovlačio vremenski rok završetka radova na ovom grandioznom projektu. Nakon 24 godine postojanja i rada ovaj div od aerodroma je dignut u vazduh sa 56 tona exploziva u maksimalno kratkom roku od samo nekoliko minuta.“ 

(56 tona eksploziva !!!-ne bih se složio sa ovim podatkom, jer se radi o ogromnoj količini koja bi aerodrom sravnila sa zemljom. Po fotografijama se vidi da on nije uništen potpuno - eksploziv je zarušio samo ulaze kao i delove poletno-sletnih staza, a ostalo je učinilo vreme, pa se stoga stiče utisak da je on totalno uništen - prim. RJ.) 

Interesantno je napomenuti, da je, osim ovog najvećeg vazduhoplovnog objekta, naš sagovornik projektant i nekoliko manjih objekata za slićne namene na prostoru bivše Jugoslavije. 

Jedan od njih je izgrađen na magistrali pored mora u krečnjačkom masivu sa dva ulaza – izlaza i sa pistom na proširenom delu magistrale. ....(ovde se verovatno radi o aerodromu Divulje nadomak Splita - prim. RJ.) 

Ovakav način gradnje se praktikuje u Švedskoj, koja obiluje granitnim brežuljama i brdima u blizini njihovih aerodroma ili pored auto-puteva.

Drugi podzemni objekat na teritoriji bivše Jugoslavije je rađen kao komandno mesto i pored prilaznog hodnika imao je operativnu salu s ekranom za prikaz situacije na terenu (teritoriji), sve potrebne elektronske uređaje na elastičnom podu, meteorološku stanicu, rezervnu dizel-elektrocentralu sa šahtom do površine terena, klima-komore i sve potrebne instalacije i uređaje. .....( gotovo je sigurno da je ovo objekat Veliki Žep nadomak Han pjeska - prim.RJ.) 

Primoravši svoj mozak da primi mnoštvo čudnih i stručnih, ali istovremeno i interesantnih i nesvakidašnjih informacija, nisam mogla da se ne zapitam, da li je čovek kao najsavršenije biće prisutan na planeti Zemlji da je izgrađuje ili da je ruši? Svakako jedinstven projekat ovakve vrste u Evropi, a možda i šire, aerodrom „Željava“ je imao nesaglediv značaj za naše RV i PVO i zemlju u celini u odbrambenoj, bezbednosnoj i političkoj konotaciji naše vojske i države u svetu. I svaki potencijalni neprijatelj je i prema njemu i prema SFRJ respektujući i zazirući stav. Važno je napomenuti, da su isti razlozi bili imperativni i za njegovu gradnju i za njegovo rušenje, te stoga biva lakše sagledati i prihvatiti ovaj objektivno težak gubitak impozantne i važne građevine. Neosporno su čovekove tvorevine dokaz njegove nadmoći i kreacija i često nadziva svog graditelja i tvorca. Gospodin Sobotka je nadživeo neke svoje građevine i teško mu je što više ne postoje, jer je sa njima nepovratno otišao i deo njegovog života, stvaranja i gradnje kao glavne vokacije ovog vrsnog projektanta i inženjera. Kaže, da je za sve kriv prokleti rat i da je on sve ovo uništio i oteo od ljudi koji su to predano stvarali i gradili, jer su sile i rat u stanju da za časak unište decenijska ljudska naprezanja i stvaraštvo. Rat svaki smisao u trenu pretvara u besmisao, jer je i sam besmisao. A posle njega i dalje treba živeti.

Strogo poverljive vojne tajne JNA – otkrivene i dostupne svima

Al’ se nekad dobro jelo
Za sve koji su propustili divna iskustva iz JNA, a i za one koji bi da se prisete sjajne “klope” koja im je tamo bila servirana imamo odlične vesti – na internetu je objavljen specijalan kuvar, gde i civili mogu da nauče i probaju čuveni čorbasti pasulj a la JNA.


Na sajtu JNA kuvar mogu se naći brojni recepti za jela koja su bila pravljena za jugoslovenski armiju počev od salata, supa, do komplikovanih glavnih jela i roštilja, i podrazumeva se, vojničkog pasulja.
Možda je najveće iznenađenje sekcija – napici gde možete između ostalog pročitati kako se sprema čaj od kamilice. Ako to slučajno niste znali da biste pripremili čaj od ove biljke potrebni su vam: čaj od kamilice, šećer u kristalu i limun.
Pored recepata kuvar nudi i brojne praktične savete koji vam mogu pomoći pri sticanju kuvarskih veština.
Pored tačnih, vojničkih, mera za sve sastojke koji idu u jelo, tu su naravno i preporučene količine priloga i hleba koje treba da se nađu uz jela kako bi celokupan doživljaj bio što sličniji onom u kantini.

SARAJEVO poslednja zakletva u KMT 39 klasa 8 vod

JNA uspomena na generaciju 1988-1989 NIŠ (VIDEO)

Puška M48

 M-48 je puška jugoslovenske proizvodnje nastala na osnovi puške Mauser Karabiner 98 modificirane za proizvodnju u Kraljevini Jugoslaviji prije Drugog svjetskog rata. U velikom dijelu je imala zastupljenost u JNA.

Borbene osobine: Puška služi uništenju neprijatelja vatrom, bajunetom i kundakom. Ona je najbolje sredstvo za uništavanje pojedinačnih živih ciljeva (otkrivenih, maskiranih i pokretljivih). Gađanje puškom daje najbolje rezultate iz udaljenosti do 400 m. Usredotočena vatra većeg broja pušaka primjenjuje se za uništavanje grupnih ciljeva na udaljenosti do 1000 m. Na avione koji nisko lete i na padobrance vatra se otvara iz udaljenosti do 500 m. Tenkovi i druga oklopna vozila gađaju se u proreze za osmatranjena daljini do 200 m.

Puška se puni okvirom od 5 metaka. Pri punjenju okvir ne ulazi u magazin. Brzina gađanja u borbi iznosi do deset metaka u minuti. Nišanska daljina puške je 2000 m, a krajnji domet 5000 m.

Naziv dijelova: Glavni dijelovi puške jesu: cijev, nišan i mušica, sanduk, zatvarač, magazin s branikom, mehanizam za okidanje, kundak, djelovi za spajanje i okov i nož s nožnicom.

Municija za pušku: Postoje tri vrste municije: bojeva, manevarska i školska. Bojevi metak služi za uništenje cilja, a manevarski i školski za obuku.

Čuvanje i rukovanje: Puška se mora brižljivo čuvati, redovno čistiti i njome se mora pažljivo rukovati, jer od toga zavisi njen pravilan rad i točnost pogađanja. Čuva se prazna i okinuta, a bajunet se smješta iza nje. Zabranjeno je pušku naslanjati o zid. Zabranjeno je začepljivati cijev. Prije gađanja obavezno se provjerava nije li cijev začepljena, jer bi se u tom slučaju pri opaljenju nadula i raspukla. Pri vježbanju pazi se da u cijev, magazin i sanduk puške ne uđe zemlja, pijesak i sl. i da puška ne padne i ne udari o tvrde predmete, a naročito treba paziti na cijev, nišan i mušicu. Ako se zatvarač teško otvara i metak ne ulazi lako u ležište, ne smije se potiskivati silom, već treba pronaći uzrok i otkloniti ga.

Čišćenje i podmazivanje: Puška koja se upotrebljava mora se redovno čistiti i podmazivati. Kada se čisti, rasklapa se koliko je potrebno, a puščani dijelovi stavljaju se na čisto mjesto. Poslje gađanja bojevim i manevarskim mecima puška se mora odmah očistiti i dobro podmazati, unutrašnjost cijevi čisti se i podmazuje još 3-4 naredna dana uzastopce (Čime? Margarinom Smile - ed.).

Gađanje puškom: Puškom se može gađati iz ležećeg, klečećeg, sjedećeg i stojećeg stava, na mjestu i u kretanju, iz ruke i s naslona. Vatra se otvara po komandi ili samostalno.

Nišanjenje: Puška se usmijeri ustima cijevi na cilj i nanišani tako da vrh mušice bude u sredini zareza nišana, poravnan s gornjim rubovima nišana i upravljen u podnožje nišanske točke.

Okidanje: Pravilno okidanje puške omogućuje da se linija nišanjenja ne pomakne i da ostane u nišanskoj točki. Okidanje se vrši tako da se desnom šakom uhvati vrat kundaka, a lijevom cijev ispod ležišta metka (ako je strijelac dešnjak), kažiprst desne šake stavi se na okidač (okidač se obuhvaća zglobom prvog članka) i postepeno se povlači ravno unatrag do trenutka okidanja. U trenutku okidanja zadržava se disanje.

SOKO J-22 Orao

SOKO J-22 Orao ime je jurišnog aviona koji je izrastao u 1970-tim godinama iz kooperativnog projekta između SFR Jugoslavije i Rumunije zvano Jurom.

Historija

Nakon potpisivanja sporazuma o saradnji 1971, kooperativno udruženje JUROM bacilo se na istraživanje i obradu podataka o tadašnjim dostignućima u vojnim avionima. JUROM, umjesto da je stvorio novi avion, za osnovni uzor uzima francusko-britanski avion Jaguar, koji je se tada približavao serijskoj proizvodnji, i prilagoditi ga prema svojim proizvodno/tehnološkim mogućnostima. J-22 Orao je visoko krilni avion koji je bio izrađen od duralumija, s konzervativnim rješenjima. Za serijsku proizvodnju bile su zaslužne tvornice Soko Mostar za Jugoslaviju i Centrul National al Industriei Aeronautice Romane (CNIAR). Prvi prototipovi jednosjedi poletjeli su simultano u Jugoslaviji (J-22 Orao) i Rumuniji (IAR-93) 31. oktobra 1974, nedugo poslje 23. januara 1977. poletjeli su dvosjedni prototip NJ-22. Serijska proizvodnja započela je u Rumuniji 1979, dok je serijska proizvodnja u Jugoslaviji započela 1980. U prvoj seriji tvornica Soko Mostar napravila je 20 primjeraka, koji su imali određene razlike u odnosu na prototipne avione. Zbog male snage motora, napravljen po licenci već zastarjelog engleskog Rolls-Royce motora Viper Mk 622-41R, J-22 Orao nije bio dorastao ulozi za blisku podršku već je bio korišten kao izviđački avion. Motor Rolls-Royce Viper Mk-622-41R, je bio jedini motor koji je bio dostupan JUROM u to vrijeme i razlog tome bio je tehnološki embargo koji je tada postojao za Jugoslaviju i Rumuniju. Inače, motor Rolls-Royce Viper Mk-622-41R bio je razvijen početkom 1950-ih i bio je tehnološko nazadni, s velikom potrošnjom goriva i niskim potiskom (17,79 kN). Dobijanje licence za motore za naknadno sagorijevanje Viper Mk 633-41 početkom 1980-ih omogućuje se stvaranje nove varijante J-22(NS) nazvana Orao 2 sa boljim performansama. Osim novog motora ova verzija dobila je i novu avioniku, koja je uključivala i Thomson-CSF VE-120T HUD, krila sa hibridnim pretkrilom, veći prostor za nošenje goriva. Avion je sada mogao ponijeti i veći teret: 2 x 500 kg ispod svakog krila, te 800 kg ispod središnje ose. Prototip Orao 2 poletjeo je 20. oktobra, dok je u serijsku proizvodnju ulazi 1984. Dvosjedna verzija Orla 2 nosila je oznaku NJ-22(NS). Ono po čemu je ovaj avion najpoznatiji jest činjenica da je probni pilot Marijan Jelen u njemu probio zvučnu barijeru i tako je Orao postao prvi (i jedini) avion domaće konstrukcije, brži od zvuka (1,03 Macha). Za tako nešto je doduše avion trebalo uvesti u poniranje od 30 stepeni. U praktičnoj primjeni ova karakteristika Orlu nije značila baš ništa, ali je to bio dokaz da domaća avionska industrija može u dogledno vrijeme proizvesti supersonični avion, što se je i imalo u planu. Ta namjera je u užoj javnosti bila poznata kao projekat NA (novi avion) ili Yu-supersonic. Zbog raspada države nije nikada došlo do realizacije NA-a.[1]

Varijante

J-22

jedno pilotna letjelica

Raspon krila: m

Dužina trupa: m

Visina : m

Potisak: 2 motora, licencno proizvedena Rolls-Royce Viper Mk 632-41 sa 17,79 kN potiska

Površina krila: m 2

Prazna težina: kg

Maksimalna poletna težina: kg

Maksimalna brzina: maha

Maksimalna visina leta: m

Dolet: km

Naoružanje: 2 x topa GSh-23L od 23mm, 2 x podvjesne tačke s po kg tereta, 1 x podvjesna tačka ispod trupa od kg

Ukupno korisnog tereta: kg

Vrste oružja na podvjesnim tačkama:

nevođene rakete od 57 mm ili 128 mm

NJ-22(NS) Orao 2

dvosjed

Raspon krila: 9,62 m

Dužina trupa: 13,96 m

Visina : 4,5 m

Potisak: 2 motora, licencno proizvedena Rolls-Royce Viper Mk 632-47 od 44 kN potiska s nakladnim sagorjevanjem

Površina krila: 26,00 m 2

Prazna težina: 5.700 kg

Maksimalna poletna težina: 10.900 kg

Maksimalna brzina: 0,98 Macha (1,03 Mach-a u poniranju)

Maksimalna visina leta: 13.000 m

Dolet: 1.320 km

Naoružanje: 2 x topa GSh-23L od 23mm, 2 x podvjesne tačke s po 500 kg tereta, 1 x podvjesna tačka ispod trupa od 800 kg

Ukupno korisnog tereta: 2.800 kg

Vrste oružja na podvjesnim tačkama:

TV navođene rakete AGM-65 Maverick, radio vođeni projektil zrak-zemlja Grom, kazetna bomba BL-755

nevođene rakete od 57 mm ili 128 mm, projektil zrak-zrak AA-2 Atoll/R-13, napalm bombe, probojne bombe

Srbija

Zrakoplovstvo Srbije koristi oko 33 aviona Orao u varijantama J-22, NJ-22, IJ-22 i INJ-22. Svi Orlovi Srbijanskog zrakoplovstva nalaze se u 98. zračnoj bazi kod Kraljeva.

Bosna i Hercegovina

Vazduhoplovstvo Vojske Republike Srpske je posjedovalo 7 aviona Orao u verziji J-22. Nakon što je VRS postala dio Oružanih Snaga BiH, zrakoplovstvo VRS je rasformirano, a prema riječima ministra odbrane, OS BiH nemaju sredstava za mlaznu avijaciju te je sudbina Orlova u BiH nepoznata.